Meša Selimović opredelio se pri čistoj svesti da bude srpski pisac i o tome pismom obavestio Srpsku akademiju nauka i umetnosti (SANU), a i sam je najbolji primer za njegovu rečenicu da je „biti Srbin skupo“, izjavio je Srni akademik Matija Bećković.
Bećković, koji je kao najmlađi Mešin beogradski prijatelj proveo mnogo dana uz njega kada se razbolio u Beogradu, istakao je da Mešino pismo poslato SANU tadašnje „ozbiljne“ novine nisu htjele da objave.
On je napomenuo da se Selimović opredijelio pri čistoj svijesti da bude srpski pisac i da nije želio da ode na onaj svijet, a da sve to ne bude jasno i čisto, zbog čega je i napisao pismo SANU, čiji je bio član. itjavio je Srni akademik Matija Bećković povodom 114 godina od Selimovićevog rođenja.
– Beograd je, takođe, tada bio pod nekom okupacijom. Ali, vlasti su napravile veliki podvig – posle nekoliko meseci po njegovom dolasku u Beograd, on je dobio stan u novogradnji u Jovanovoj ulici. Tako da ne samo da je on bio pri čistoj svesti i nije to jedina stvar – rekao je Bećković, povodom 114 godina od Selimovićevog rođenja.
Komentarišući bošnjačka nastojanja da svojataju Mešu, Bećković kaže da je Selimović bio izvan takvih parnica, intriga i rasprava, tako da su te diskusije potpuno besmislene.
Bećković je napomenuo da, kada je Meša napisao u tom pismu SANU da je srpski pisac i da pripada srpskoj književnosti, te da piše srpskim jezikom, i da učiteljima smatra Vuk Stefanovića Karadžića i Petra Drugog Petrovića Njegoš, to nije moglo biti objavljeno.
– To je na jedvite jade objavila jedna svastika Antonija Isakovića, mislim da se se zvala Ljiljana, radila je u reviji „Ilustrovana politika“. Njegovo pismo koje je poslao SANU, čiji je član bio, tadašnje ozbiljne novine novine nisu hele ni da objave – naveo je Bećković.
Bećković je podsjetio da je Meša napisao studiju „Za i protiv Vuka“, koja je među najboljim, te da Selimović nije samo osjećao jezik, nego ga je i znao.
– Tako da je on prvi koji je zatražio razumevanje i za Vukove protivnike. A tako je i o svemu ostalom razmišljao kao jedna nova verzija Ive Andrića – naglasio je Bećković, dodajući da je za Mešinu rečenicu da je „biti Srbin skupo“ najbolji primjer upravo sam Selimović, Srbin muhamedanske vjere.
Meša govorio da umetnik žudi za nemogućim, sve drugo je kapitulacija
Bećković se prisjetio da je prvi put sreo Mešu Selimovića kada je imao 26, a Meša 56 godina, na Tjentištu, gdje ga je neko pozvao i uvažio da govori mladim piscima sa Mešom Selimovićem i Ćamilom Sijarićem.
Meša Selimović je, naveo je Bećković, u to vrijeme slovio kao profesor književnosti, a ne kao književnik.
– Ali, on je bio profesor kakvog ja do tada nisam čuo. Na njegovu književnost su se mnogi negativno osvrtali, pisali su da je Meša Selimović „veoma pismen, ali nažalost bez ikakvog talenta“. Sad možete misliti kakav je on put prešao – istakao je Bećković.
On je dodao da nije prošlo dugo da uvidi kako je sve što je Meša govorio u tom predavanju bila, u stvari, njegova poetika, te da je „vježbao ruku“ i čekao trenutak.
Bećković je citirao Mešu: „I da nisam imao nikakvog dodira sa književnošću, takva tragedija kakva je bila životna navela bi me na misao da u nekom vidu ispovesti saopštim svoju muku. Ali, što sam više mislio na ubijenog brata (koga su kao partizana ubili komunisti), utoliko sam nalazio u sebi manje snage da to iskažem“.
Prema njegovim riječima, Meša ne bi bio onaj koji je postao da nije dodao i ovako nešto: „Ali, pravi razlog zbog čega sam počeo da pišem u to vreme ne bih mogao da objasnim i ne verujem da može iko. Umetnik žudi za nemogućim, sve drugo je kapitulacija“.
Kao primjer šta je umjetnost za Mešu Selimovića, Bećković se prisjetio jednog razgovora u svojoj kući kada je neko pričao da su proširene glasine kako kod Ive Andrića nema nijednog pozitivnog lika muslimana i nijednog negativnog lika Srbina.
– I mi smo svi skočili da to demantujemo, navodeći mnoge primere pozitivnih likova muslimana u Andrićevom delu, a jedini Meša Selimović rekao je da je Andrić takav umetnik da to nema nikakvog značaja i da je taj inventar koliko je pozitivnih, a koliko negativnih i drugih, potpuno besmislen – prisjetio se Bećković.
I to je, dodao je Bećković, bila najbolja definicija umjetnosti u kojoj nema ni Grka, ni Jevreja, ni Turaka, ni Srba.
On je napomenuo da se Meša pri dolasku u Beograd ubrzo i razbolio.
– Proveo sam mnogo dana pored njegove glave. A onda je porodica izabrala da se na Novom groblju (u Beogradu) od njega i oprostim. I tada sam rekao – kada bi se ljudi sahranjivali uspravno, jedan od onih koji bi to zaslužio, bio bi sigurno Meša Selimović – naveo je Bećković.
Mehmed Meša Selimović (1910-1982), pisac jednog od najvećih romana na srpskom jeziku „Derviš i smrt“, rođen je 26. aprila 1910. godine.
