Piše: Milenko Vasović za Nova.rs
Ako slučajno ili namerno odete u Trebinje ne možete se oteti utisku da Trebinjci vole svoj grad. I ne samo oni već i Hercegovci iz okruženja. Gostoprimstvo, čistoća, ljubaznost, to se podrazumeva. Ima, međutim, nešto što je posebno kod ovih ljudi iz krša, što ih malo odvaja od ostalih.
Na jednom od pešačkih ulazaka u sami centar, između hotela Platani i knjižare SPC, naići ćete na mermernu česmu, sa natpisom „Gojko Šišković svom Trebinju“. Uklesana je i godina 2001. Šišković je, može se to videti na Guglu, lokalni biznismen, čovek koji je „prohodao na kamenu“ i bavi se preradom istog.
Njegovim pločama obložene su građevine u Trebinju, Podgorici, Beogradu, Mariboru, Sočiju, Petrovgradu… No nije ovde reč o tome, već o onoj poruci na česmi. U njoj je sve rečeno, gde se Trebinje nosi i šta mu se daje.
Primer drugi: Na manje od kilometar od centra trenutno niče poveće zdanje o kojem meštani s ponosom govore, a čini se tek će, kad u njega uđe mladost, lepota i znanje. To je zgrada nove trebinjske gimnazije koju svojim sredstvima, kao zadužbinu podiže ovdašnji i srpski biznismen – Rodoljub Drašković.
Inače, gimnazija nema svoju posebnu zgradu već je deli sa drugim školama. Kada se preseli u zadužbinu prostiraće se na 7.000 kvadrata. Sa brojnim kabinetima, bibliotekom i laboratorijama, biće jedna od najsavremenijih na ovim prostorima. Cena, prava sitnica – 12 miliona evra.
Drašković je i sam iz ovih krajeva, a pre gradnje gimnazije u okolini Trebinja je podigao dvorac koji je posvetio hercegovačkim majkama. Legenda kaže da je zdanje moralo biti sagrađeno za devet meseci koliko traje i trudnoća. Taksisti, koji su u sve upućeni, vele da će ova kula, po želji graditelja, biti zaveštana obližnjem manastiru.
Idemo dalje: Mnogi se sećaju svečanog prenosa posmrtnih ostataka Jovana Dučića iz Libertvila u Trebinje 2000. godine. Ispunjen je amanet čuvenog pesnika i prvog jugoslovenskog ambasadora u SAD.
Sahranjen je u Hercegovačkoj Gračanici koja je po uzoru na onu kosovsku sagrađena za tu priliku. Ktitor hrama bio je Bilećanin Branko Tupanjac (i supruga mu Radmila), jedan od najbogatijih Srba u Americi. Ima i drugih primera, ali dok sam se nedavno divio živim trebinjskim dobrotvorima, stalno mi je na pameti bila zadužbina Luke Ćelovića, bogatog Beograđanina iz ovih krajeva.
Ćelović je dvadesetih godina prošlog veka veći deo svoje imovine poklonio Univerzitetu u Beogradu. Desetine stanova, lokala, nekoliko palata, kuća i placeva… dao je za obrazovanje svoga roda. Posle su došli komunisti i sve ono što u ratu nije stradalo oduzeli – sem 1.000 knjiga, to ih nije interesovalo. Da se čovek raspameti od tolike štete i nepravde.
A gde smo mi danas? Nešto mi se čini da i u sadšnjoj Srbiji ima ljudi koji su stekli pozamašnu imovinu. Ali većini nedostaje ta „trebinjska žica“ da nešto trajno ostave sredini iz koje su potekli. Makar jednu klupu u parku, ako ne osećaju da mogu više. Jer niko ih neće pominjati po bilansima, portfoliju, jahtama i ostalim prolaznostima.
